Lotos stopala 三寸金莲

   autor: Snežana Maksimović

     Kineski običaj povezivanja stopala verovatno je jedan od najekstremnijih oblika telesne modifikacije kojem su žene u prošlosti pribegavale iz estetskih pobuda. Stopalo žene- obično mlade devojke povezivano je tako da poprimi izgled  'zlatnog lotosa' čija je idealna dužina bila do 7cm.  Počeci toga običaja datiraju još iz perioda  10. veka, a održao se sve do početka 20. veka. Rezultat te popularne prakse bila su  estetski preferirana ali teško deformisana stopala koja su uzrokovala doživotnu  invalidnost.  Mala stopala odgovarala su idealu lepote koja je bila važnija od lepote lica jer su devojčice posebno skladnih stopala imale privilegiju da se udaju za bogatog i uglednog  muškarca.

 

     Začetak prakse povijanja

     Legende o začetku prakse povijanja stopala su mnogobrojne- od želje da se imitira prirodno maleno stopalo prinčeve najdraže konkubine pa sve do priče o carici koja je imala malena zdepasta stopala te su zbog toga postala pomodna. Interesantno je da se veruje da povezivanje stopala ne potiče kao praksa koja je trebalo da deformiše noge već je korišćena kao privremena metoda za pomoć u plesu – kao što se baletske cipele koriste danas.  Prema jednoj od popularnih legendi, u vreme dinastije Song (od 960. do 1279.) konkubina cara Li Yu-a, Yao Niang  izvela je ples Zlatnog lotosa, pri čemu su joj stopala bila uvezana u svilenim krpama. Vladar je bio toliko opčinjen lepotom njenih pokreta da su druge žene ubrzo počele naširoko da je imitiraju.
   Povezivanje stopala praktikovala je najpre elita u bogatim delovima Kine, i na taj način bogate devojke su želele da  istaknu svoju pošteđenost od fizičkih poslova. Istovremeno ,to je ukazivalo i na imućnost njihovih muževa koji su sebi mogli da priušte ženidbu devojkama koje nisu mogle ništa da rade.

 One su imale zadatak da služe svojim muževima i drže domaćinstvo  na okupu izdajući naređenja slugama. Ekonomska i socijalna draž tih žena postala je seksualno privlačna bogatim muškarcima. Međutim, već  u 17. veku, praksa  je  postala široko rasprostranjena te su Kineskinje počele podvezivati stopala nezavisno od svog finansijskog statusa. Ipak, običaj je bio nešto manje popularan kod siromašnih devojaka jer su one i dalje morale da obavljaju naporne fizičke poslove.
 

          Po dolasku Mandzuraca na vlast  1644. načinjen je prvi pokušaj da se ova praksa zaustavi, ali bez većih uspeha. Prva zvanična zabrana povijanja stopala nastupila je u Šangaju od strane britanskog sveštenstva 1874. Ali se praksa ipak zadržala sve do 1949. Neki stručnjaci procjenjuju da je čak dve milijarde Kineskinja podvezalo stopala samo  u periodu od kraja 10. veka  pa sve do 1949. godine, kada su komunisti zakonom konačno zabranili praktikovanje tog običaja. 

    Kulturni i seksualni uticaj

    Za oko hiljadu godina u Kini, mala uvezana stopala su smatrana vrlo erotičnim, a za rezultujući " lotosov hod " se smatralo da čini žensku anatomiju " sladostrasnom i osetljivom" . Muškarce je uzbuđivao ženski hod, koji je zbog polomljenih kostiju i zavoja bio jako otežan, i uglavnom su  posrtale u hodu. Kao rezultat tome žene su hodale pažljivo i oprezno. Podvezana stopala smatrana su erotičnim, a postoje i priručnici za ljubavnike iz vremena dinastije Qing koji su predlagali 48 različitih načina za igru sa 'lotosovim stopalima'. Iako su ženska stopala izluđivala mušku maštu, neki muškarci ih nikada nisu videli bez zavoja. Čak  i u krevetu, žene su nosile specijalne papuče da prikriju svoje deformisane ekstremitete. Činjenica da su podvezana stopala bila skrivena od muških pogleda bila je sama po sebi privlačna, dok su ta ista stopala imala nepodnošljiv miris i razne gljivične infekcije na delovima koji nisu bili pristupačni da se operu.

   Ipak, uticaj vezanih nogu osećao se daleko izvan privatnog domena spavaće sobe i seksualnosti – s obzirom da je praksa bila nesumnjivo sredstvo muške dominacije I način da se obezbedi da žena ostane čedna. Žene čije su stopala povezana nisu bile u mogućnosti da slobodno učestvuje u raznim društvenim aktivnostima sa nogama tako žestoko deformisanim . Njima je gotovo uvek bila neophodna fizička podrška drugog lica, ukoliko su morale da hodaju duže vreme, i to ih je stalno činilo  ovisnim o njihovim porodicama , i volji ljudi oko njih, tako da su najčešće vreme provodile u kućama. 

•    Sa težinom kulture i tradicije koja je u osnovi ove prakse, žene u Kini su i same pristajale na  povezivanje stopala, verujući da će to doneti zdravlje i plodnost , uprkos nepodnošljivom bolu koji  su trpele. Praksa je pretvorena u krajnje pozitivnu društvenu pojavu, s obzirom na velika bračna preimućstva koja je donisila sa sobom. Žene sa nepovezanim stopalima gotovo sigurno nisu mogle da uđu u prestižan brak : one iz viših klasa su morale u tom slučaju da se udaju za muškarca iz ' nižeg društvenog sloja' , dok su one nižeg društvenog statusa rizikovale da budu prodate u roblje. 

   Proces povijanja

   Kako bi se postigao efekat delikatnog stopala poput Zlatnog lotosa, žene su morale da prođu neverovatno bolni proces . Sa povijanjem stopala se počinjalo pre nego što se luk stopala pravilno razvije- kada je devojčica uzrasta između dve i pet godina. To se radilo najčešće u zimskim mesecima kako bi noge bile neosetljive na bol. Noge su najpre morale da omekšaju neko vreme  potopljene u toploj mešavini bilja i životinjske krvi. Nakon toga su prsti povijani pod taban i nasilno lomljeni a cela noga je bila zatezana prema nazad kako bi luk stopala takođe napukao i time omogućio pravilno  podvezivanje. Zavoji bi se povremeno dodatno zatezali kako bi se prsti što više približili peti, čime bi se slomljena noga dodatno savijala i uzrokovala još veći  bol. Kada je podvezivanje završeno, krajevi tkanine koja je služila u te svrhe bili su zašiveni kako bi se spriječilo otpuštanje. Sušenjem, zavoji bi se dodatno smanjili i podvezivanje je bilo još čvršće.

   Da bi kosti zarasle na pravi način, puno se pažnje posvećivalo devojčinim stopalima. Redovnoo su se prala i pregledala kako bi  se utvrdilo da je sve u redu. Nakon što bi podvezivanje bilo  završeno,devojka je odmah primoravana da hoda na stopalima da bi ih dodatno slomila težinom. Povezivanje su uglavnom obavljali  stariji članovi porodice devojčice ili profesionalna osoba. Sam proces je trajao oko dve godine, kako bi se postigao idealan efekat stopala dužine svega 7 cm. Podvezana stopala su često bila sklona raznim komplikacijama - od otoka i gnojnih čireva u ranim fazama, do paralize i ozbiljne infekcija kao što je gangrena .

   Potpuna zabrana ove prakse nastupila je kada su komunisti došli na vlast 1949. godine i traje sve do danas. Čak i posle toga, međutim , mnogo je vremena bilo potrebno da se poništi duboko ukorenjena estetska  vrednost  pripisana lotosovim  stopalima kao simbolu ženske prefinjenosti i erotičnosti. Ovaj čudan običaj išao je  ruku pod ruku sa neo- konfučijanskim učenjem o hijerarhijski ustrojenom društvenom poredku po kojem su žene u porodici podređene svojim muževima, što je omogućilo da se ovakva praksa neguje bez prekida gotovo 1000 godina.