autorski tekst: Snežana Maksimović
Istorija budizma u Kini je jako kompleksna
priča o tome kako je jedna strana religija prilagođena i transformisana u
kineski sistem verovanja. Budizam je stigao u Kinu u 1. veku nove ere, ali nije
se značajnije razvio sve do političke i ekonomske pozadine Šest dinastija
(220.-589.). U to turbulentno vreme budistička ideja izbavljenja i poricanja
ovozemaljskih stega jako su privukle vernike sa svih strana. Budizam je nudio
svim društvenim klasama podjednaku duhovnu utehu za kojom su oni žudeli. Pre
svog dolaska u Kinu budizam je imao već dugu istoriju za sobom, već posedovao
razvijeno učenje kao i svoju umetnost. Hramovi, manastiri, skulpture su bili
neodvojivi deo od samog religijskog aspekta, što je činjenica od izuzetnog
značaja. Drugim rečima, budizam je u Kinu doneo i nove ideje o funkciji
umetnosti, da umetnost zapravo mora da služi božanskom.
Budistička umetnost u Kini je u početku bila jako slična onoj iz rodne
Indije. Međutim, mnogi Indijski koncepti budizma morali su donekle biti
promenjeni kako bi se bolje uklopili u postojeću kinesku tradiciju u osnovi oslonjenu na
konfučijanstvo i taoizam.
Prema tome, i stilovi u budističkoj umetnosti su
varirali između domaćeg uticaja i ne-kineske tradicije iz Indije, centralne
Azije i Tibeta. S obzirom na to da Kina nikada nije imala umetnost koja je
predstavljala božanstva u antropomorfnom obliku, umetnička dela koja su
donošena iz svete zemlje budizma služila su upravo kao modeli celokupne buduće
kineske budističke umetnosti. Budizam se širio ka području Kine putem svile, i
duž njega su pronađeni brojni primeri budističke umetnosti i arhitekture.
Formativna faza budistčke umetnosti u
Kini je lepo reprezentovana u dvema grupama pećinskih oltara u Yungang-u
provinciji Shanxi, i onoj u Longmen-u blizu grada Luoyang-a. Prva je primer
početničkog umetničkog stila u budizmu, dok je na drugoj, datiranoj iz 6. veka,
već primetna izvesna stilistička promena, bliža čistom kineskom maniru.
Najstariji radovi u Yongang-u nastali su u kratkom vremenskom periodu, među
kojima pet najstarijih pećina sadrže kolosalne prizore visoke čak do osamnaest
metara. Mnoge od njih su na površini imale fasadu izgrađenu od drveta, čija je
namena bila da ih sačuva, ali one su vremenom potpuno uništene.
Uticaj Teravada i Mahajana budizma na umetnost
Najznačajnija promena u okviru
budističke doktrine, a koja je znatno preusmerila dalje tematske preokupacije u
umetnosti, bio je razvoj škole Mahajana budizma. Za razliku od izvornog
Teravado učenja, Mahajana budizam zasnovan je na ubeđenju da je spasenje
podjednako moguće za svakoga, umesto prvobitnog učenja da je spasenje
obezbeđeno samo za pojedince koji su se odrekli materijalnog sveta i posvetili
se monaškom načinu života. Osnovne razlike između umetnosti Teravada i Mahajana skole bila je u tematskoj
preokupaciji. Umetnost inspirisana Teravada učenjem imala je prikaz istorijskog Bude- Sakjamunija za
svoju osnovnu preokupaciju,ističući meditativni i asketski aspekt
njegovog poučavanja. Oni su ga videli kao ljudski uzor-model, i
prikazivali epizode koje su ilustrovale njegova različita delanja na putu do
prosvetljenja.
U umetnosti Mahajana budizma dominira
nebeski Buda i Bodisatve. Naime, oni su uvek isticali tri neodvojiva aspekta njegove
ličnosti: zemaljski, rajski i nebeski. Transcedentni prikazi Budine sustine u
umetnosti Mahajane bliži su
rajsko-božanskoj sferi negoli zemaljskoj. Oni su ulogu istorijskog Bude videli u
okviru istorijskog konteksta, kao začetnika vere i model ponašanja. Prizori fascinantnih nebeskih palata sa
brojnim posvećenicima, Bodisatvama, monasima i drugim figurama u umetnosti Mahajane,
na poseban i neponovljiv način su obogatili čitavu budističku umetnost.
Gledano sa religijskog aspekta, Bodisatve su viđene kao vrli
pojedinci, sa ogromnom količinom akumulirane karme, na samo jedan korak do Bude.
Međutim, kako bi pomogli drugima u njihovom naporu da dosegnu spasenje, oni su odložili svoje lično
izbavljenje. U tom kontekstu i ne čudi što su Bodisatve zavrednele značajniji
položaj i od samog istorijskog Bude. Među Bodisatvama koji su najzastupljeniji
u budističkoj umetnosti možemo govoriti o tri najpopularnija. Prvi od njih
jeste Amitaba – vladar Zapadnog raja, a druga
dva su Avalokiteshvara (odnosno Guanyin
u Kini -priložena skulptura "Guanyin sa stotinu ruku") i Matreya. Guanyin-u se najčešće pripisuju dužnosti koje su u vezi sa spasavanjem
ugroženih i sprovođenjem duše vernika u carstvo Amitabe. Matreya je
zapravo Buda budućnosti, koji u raju
samo iščekuje dolazak na ovaj svet ( pretpostavljen da će se desiti 4 457. god.
hrišćanske ere.). Matreyi se vernici uglavnom direktno mole u vezi nekih
budućih događaja.
Zanimjiva je takođe i metaforična
aluzija na kojoj počiva povezanost između budističkog učenja i lotusa, kao
jednog od jako zastupljenih simbola u umetnosti. Lotos je postao simbolom
prosvetljenja zato što njegovi izdanci niču iz mulja. Isto kao što taj cvet
kroz blato i vodu stremi ka suncu i pojedinac u težnji ka prosvetljenju prolazi
iz stanja mutnog i nejasnog znanja ka potpunom prosvetljenju i spoznaji. Lotus
takođe simboliše čistoću i vezuje se za Budino detinjstvo. Brema jednom
budističkom mitu, Kada je Buda napravio svojih prih sedam koraka, sedam
lotosovih cvetova je niklo iz zemlje pod
negovim nogama. Buda je često prikazan kako sedi na velikom rascvetalom lotosu
ili držeći lotos u ruci.